Šibenski leksikon: Kad iz neke mire grom udari u kalamitu

Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.

Kaban – za razliku od kaporana, zamalo je dug skroz do zemje, a ima i kraće rukave i kapujaču. Od stupanog je sukna i jači je od najgore zime, pa mu njanci skradinska bura ne more nauditi.

Kacavida - izvijač

Kadena - debeli lanac za leroj, na krožetu

Kad iz nike mire - iznenada, najedanput, kad se niko nije nada; tako se uz ovu lipu našu poštapalicu domeće konču svakoj napetoj štoriji, da ti srce štrecne i da više ne znaš di si, dok ti se sve ne reče

Kafena – smeđa boja

Kain – služi za umiti se ujutro vodon iz brokve oli s kamenice; dobar je i za topiti noge, ka i za topiti bakalar (šta je boje, nego da ga se, jadnoga, tuče macolon)

Kal – prama tajanskome žulj; kad skroz otvrdne, nema druge, nego svako malo topiti nogu u more oli u sić dobro zasoljene mlake vode, pa kal strugati kojin šupjikavin kamenon, oli načiniti bužu povr njega na postolu oli cavati

Kalafat – meštar-marangun, koji začipa buže na drvenin barkama, a more biti i fini meštar, drvodjelac-brodograditej

Kalamita – (tal.) magnet, gromobran

Kalati mu ga - spuštati mu ga, podvaliti mu oli uvaliti, oli kasti mu šta ga iđe, a da se više ne more snaći

Kalauz - vodič; u prvo su vrime tako Turci zvali ajduke, Morlake i Vlaje, šta su za njih izviđali za plaću, a poslin su svi tako zvali svoje ratne vodiče, pa najposlin ključinu za nasilno otvaranje vrata oli, po naški, ramandelu

Kalcete – kratke vunene bičve