Prva rupska bajka: Luka i tri vuka 'E sad mi ama baš ništa nije ćaro, al’ ako vukovi piju pivu, ova veče’ ima problem'

Ciča zima okovala cmilje i smriku, selo poodavno uton’lo u tišinu, a silni junač’na Luka Ćivin ostavlja trag svojin kolin ocakljenon testom od Krstača ka Verov’ćin. Na tranzistoru je u po glasa sviralo “u sve vrime godišća”, a Lukini pokušaji pivanja su pratili magareće revanje. Testa prazna, jer ko god ima išta u ćuturi je već dobrano ubija oko.

Taman kad će nadoć cikon Bariš’ća kuća, Luki su se po laškovačkoj goleti ukazale najdraže vanjske šterike Verov’ća kuća. Zaigra mu srca, sad će napokon utrat nuge pod biljac. No, reć’mo od oka, negdi kod vel’kog bora, Luka iznenada pričepi brenzu svoji’ kola.

Isprid auta – tri vuka!

“AAAAA!!!” vrisnu Luka, jače nego kad ga je zadnji put ka dite ćaća ispopruž’ja po zadnjici jer je brata babuljon pogodija u dalak.

“Šta j’ ovo, stoju ki telci?!”

Znade dobro junač’na šta su čaglji, a ovo uni nisu. Prava pravcata tri vuka, vina ki una kožetna iz Vuka samotnjaka, ćeta domaća. Ogromni, runjavi, a oči in sjaje ka verali. Luka take nije vid’jo u svom životu – ni po kršu, ni u lovu, ni na televiz’ji, a bome ni dok je u ditinje doba ka pastir gun’jo koze. Jedan škuri, drugi sivi, a treći mrki. Luka izbeči oči prema vuč’nama, na šta mu se škuri nasmija. Sivi nakrivi glavu I uzima mu miru, a mrki stoji mirno ka u vojsci…I u šapi drži bocu pive?!

“Nuuu, čuj to” prozuja Luki kroz glavu.

“E sad mi ama baš ništa nije ćaro, al’ ako vukovi piju pivu, ova veče’ ima problem”.

Srce mu se uzlupalo ka manto, al Luk’ne oči nisu mogle uteć sa pive u vučjoj šapi. I za ne val’t, vučna mu je i nazdravija.

“Ne straš’ se”, obrati se ki čeljade Luki škuri vuk.

“Mi smo uni dobri vuci”, pridoda se sivi vuk.

“A i nismo baš sasvim obični”, prodivani mu i mrki vuk, te okreni unu bocu pivuše naiskap. Luka je u tom trenu od stra’ proguca zadnju vinsku muš’cu šta mu je ostala u grkljanu.

“Aha, tako ć’mo, Vi i…divanite, jel?”

“Samo kad je onoć”, odgovori mu prvi vuk.

“I kad vaša ljudska raca vidi stvari koje inače ne vide”.

Luka zatrepća.

Vuk s pivon.

Tri vuka. Posri’ teste.

Samo u je’no je bija siguran – ova nuć sigur’o neće prić kuncu ki svaka druga. I dok mu se svačega počelo mutat po muzgu, vukovi mu sve lipo isćataše i pojasniše. Uni su božićni vukovi, koji se pojave samo jednom u god’ni – i to ljudin koji su:

– teke primoreni

– teke se zamisle ili ti ga zablese

– I unin teke – rećmo šta se zercu više od mire pripuštu blagdanskon duvu.

“Mi provjeravamo ‘ko se da još iznenad’t”, reče škuri vuk.

“ I ‘ko se zna keser’t sam sebi”, uz podmukli smješak ubaci se sivi vuk.

A uni treći, mrki, sa majkačon u ruci samo cibni glavon i brže bolje sakri pivu iza pleća.

Šta od stra’ jer više nije ima pivu na oku, a šta od znatiželje Luka uvati teke dublje arije i zakorači sa svojin vojničkin cavatnan bliže ka vučn’an. Za mumenata je kren’la besida i smij.

Vukovi Luki nadivaniše kako in je dosada, jer ih se svi plaše, a Luka njima odgovori da mu nikad u životu nisu klecala kol’na ka nućas. Prođoše ga trnci.

Potraje njiova besida sve dok se o Promine ne poče pomalo javljat zora, na šta vukovi se okreniše i zakoračaše put Brine.

Al prije nego nestaše, prvi vuk se okreni Luki i poruči mu:

“Ne brini Luka, ako jopet vidiš tri vuka…

Il’ si jopet u posebnoj noći…

Il’ ti mašta radi svašta”.

Pošto vukovi odoše, Luka zagavlja u auto i uputi se Ćiv’noj kući. Zavuče Luka sumanuto auto pod gnjilu murvu u avliji i tu ostade sidit, sa pogledom usmjernim ka unom starom boru ciko Bariš’ća kuća. Počela je i pirkat bura koja je njihala granušne stabala koje su se sakrile u sjeni misečne.

A kad je bura pomakla i zadnji oblak put Italije, na promrzloj zemlji misec je obasja tri vučja traga…

Luka je svoju priču podilija uokolo, a kad bi ga neko prpita:” jesi stvarno vidija prave vukove?”,

Luka bi se samo nasmija i reka: “još mi nji’ov miris stoji u nuzdrvan ki sićanje na unu ladnu veče’:”

A vukovi?

Je, kaže svit da ji i dalju viđaju – al’ samo uni nasmijani ljudi dobra srca!